Kao internacionalac, igrao je za Fenerbahče, Saragosu i Luton. Posebno upečatljiv utisak je ostavio u engleskom fudbalu. U sezoni 1982/83. postigao je gol za Luton samo nekoliko minuta pre kraja meča protiv Mančester Sitija, koji je njegov klub ostavio u eliti, a protivniku doneo ispadanje iz lige.
Trenerski debi je imao u Partizanu, gde je od 1985. do 1988. godine radio kao pomoćni trener u štabovima Nenada Bjekovića i Fahrudina Jusufija.
Prvi samostalni trenerski posao imao je takođe u klubu u kojem je bio i kao igrač, u španskoj Saragosi. Premijeru je imao 4. septembra 1988. godine protiv Valensije (0:0), a u uvodnoj sezoni je sa Saragosom osvojio peto mesto u ligi i obezbedio je plasman u Kup UEFA.
U sezoni 1991/92. Antić je trenirao madridski Real. Veoma brzo je stabilizovao mnoge stvari u ovom velikanu i doveo je adekvatna pojačanja, koja su donela slavu Realu u dolazećim godinama.
Usledile su godine rada u Ovijedu, a zatim je prešao u madridski Atletiko. Tadašnji predsednik Atletika, danas pokojni Hesus Hil, menjao je trenere posle svakih par odigranih utakmica, a Antić je u prvom navratu ostao tri godine.
Ime Radomira Antića vezuje se za najveće uspehe ovog madridskog kluba u novijoj istoriji. Predvodeći generaciju u kojoj su, između ostalih, bili Hose Luis Kaminero, Kiko Narvaez, Dijego Simeone, Luboslav Penev i naš internacionalac Milinko Pantić, Antić je u sezoni 1995/96. osvojio „duplu krunu“ u španskom prvenstvu – titulu šampiona i trofej u Kupu kralja.
Sa željom da pomogne klubovima u kojima je radio, Antić se vraćao u Ovijedo i u Atletiko (dva puta).
Tokom 2003. godine je trenirao Barselonu. Dolaskom na klupu katalonskog kluba Radomir Antić je u knjizi svetskog fudbala još jednom zauzeo počasno mesto – on je prvi i do sada jedini trener koji je vodio tri najveća španska kluba, Atletiko, Real i Barselonu. Poslednji trenerski angažman imao je u Selti iz Viga.
Članovi Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Srbije, jednoglasno su izabrali Radomira Antića za selektora „A“ reprezentacije Srbije.
